Ostrvo na koje je svako hteo da ode makar jednom u životu
Vulkansko ostrvo Tristan da Cunha veličine 10km2 (Glavno ostrvo istoimenog arhipelaga) nalazi se u obalama južnog Atlantika približno jednako udaljeno od obala Brazila i Afrike i oko 2500km udaljeno od najbližeg suseda, ostrva sv Jelena. U nedostatku aerodroma, do Tristana, delu britanske prekomorske teritorije, može se stići samo brodom, a putovanje traje oko nedelju dana. Ovo ostrvo ima status najizolovanijeg mesta na svetu.
U Tristanu trenutno živi oko 250 britanskih državljana koji imaju šarenolika porekla sastavljena od holandskih i škotskih vojnika, italijanskih i irskih propalica i američkih kitolovaca koju su počeli da naseljavaju, do tada nenaseljeno ostrvo, pre 200 godina. Prema njihovoj veb stranici, žive u ”Najizolovanijem naselju Edinburg od sedam mora, daleko od izbezumljene gomile modernog sveta”.
Bilo je to 2013.god kada sam proguglao ”Koje je naudaljenije ostrvo na svetu”, i pojavilo se ovo ostrvo. Malo sam čitao o njemu jer me je zanimao kako žive ti ljudi koji se nalaze tamo. Ispostavilo se da ne možete tek tako da odete tamo, već ostrvsko veće mora da odobri vaš dolazak, a vi možete do tamo da dođete na brodu iz Južne Afrike koji staje tu za snabdevanje , ali to je samo nekoliko puta u godinu dana, tako da ako odete, budite spremni da ostanete tamo neko vreme.
Kada dolazite brodom, to putovanje od nedelju dana vam daje pravu perspektivu udaljenosti i izolacije tog mesta, na prvi pogled ostrvo izgleda kao stena koja se na više od 2000 metara. Na tim tamnozelenim padinama, iznad strmih bokova aktivnog vulkana, stoji grad Edinburg od sedam mora.
Istorija ostrva govori da je ostrvo otkrio portugalski istraživač Tristan da Cunha 1506.god, a da su Britanci zauzeli ostrvo 1816.god da bi kako su rekli, postavili garnizon, kako bi bili sigurni da neće biti baza za spasavanje Napoleona koji je bio zatočen na ostrvu sv Jelene. 1817.god je grnizon uklonjen ali kaplar po imenu Vilijam Glas i njegovi saradnici su ostali. Uvezli su supruge iz Cape Coloni (današnja Južnoafrička republika) i izgradili domove i čamce za ribarenje, i napisali ustav koji će da se zasniva na jednakosti i saradnji.
”Tristanci će sarađivati sa svetom, shvatamo da je važno biti deo sveta ako tražite nešto od njega, ali svet može da zadrži svoje bombe i bolesti. Sve što imamo je pod našom kontrolom. Dalekost ostrva je ta koja nas je otela i okupila.”
Prilike za razne vrste razonode ovde nema puno. U turističkoj brošuri se navode aktivnosti poput igranja golfa i celodnevnog pešačenja do Tristanovog vrha, vrha kraljice Marije, koji je obično prekriven oblacima. Subotom rekreativni centar, nedeljom ples u hali ”Princ Filip”, dok je pored hale ”Albatros” najudaljeniji pab na svetu, gde lokalci dolaze na kriglu hladnog piva i hvale se koliko su pingvinskih jaja skupili u prethodnoj nedelji.
Nova situacija oko korona virusa je malo promenila način života stanovnika na ovom ostrvu, ipak nije isto sada i 1918.god kada je vladala španska groznica. Ostrvska bolnica ima dva kreveta u sobi bez ventilatora koja je namenjena za obolele od korona virusa. Na ostrvu postoji jako veliki broj starih ljudi,a više od polovine ljudi pokazuje znake astme. Ali udaljenost ostrva nudi prednost; udaljenost Tristana od ostatka sveta je najbolji oklop i zaštita od virusa.
Do danas nije zabeležen nijedan slučaj korona virusa, svim brodovima i letelicama je zabranjen pristanak na ostrvo, a za hranu se ne brinu, kažu da imaju dovoljno zasađenog krompira i jastoga u moru da neće ostati gladni….
Život je zaista najlepši kada je najjednostavniji…