Bitka kod grada Haran, koja se odigrala 53.godine pre Isusovog rođenja, je bila velika katastrofa za rimsku vojsku, Rimsku vojsku jačine 45 000 ljudi je uspelo da ponizi i pobedi Parćanska vojska od 10 000.
Komandant Rimske vojske je bio Markus Licinije Kras, tada rimski tribun u svojim 60im godinama , željan slave i bogatstva iako je već bio najbogatiji čovek Rima. Čovek sa jako siromašnim vojnim iskustvom je mislio da bi njegova amaterska dramatika mogla da bude jednaka profesionalnosti jednog Cezara ili Pompeja. Jedini trijumf koji je Kras postigao, postigao je uz Pompejevu pomoć, a to je krvavo suzbijanje Spartaka i njegove pobune robova. Nije imao dovoljno iskustva da se sam upusti u tako veliku operaciju, tako da se rimska republikanska vlada nije usuđivala da ga pusti tek tako sa tako velikom vojskom, ogotovo jer je stanje na istoku bilo mirno i bez većih turbulencija. Tokom burne rasprave o ovoj ”ekskurziji”, tribun po imenu Atej je žestoko polemisao u opoziciji. Plutarh je napisao da kada je Atej shvatio da su njegovi napori uzaludni i da neće dobiti dovoljno glasova podrške, teatralno je upalio mangal i dok je unutra ubacivao zrna tamjana u plamen, izgovarao je psovke upužene Krasu i prizivao bogove pakla da ga prate na njegovom putovanju. Da bi ojačao svoju poziciju, Kras je čak tražio podršku Cezara i Pompeja, koji su videli priliku da se oslobode moćnog protivnika.
Kada je Kras dobio odobrenje Senata, okupio je legije iz Rima, marširao do Kampanje, pa do Brindizija gde se sastao sa legijma ozvanim iz Kalabrije. Uprkos olujnom vremenu, trupe su krenuli. Nisu svi brodovi došle do druge obale.
Kada su se iskrcali na drugu obalu, Kras je odbio da sluša svoje veterane oko marširanja i formacije vojske, već je verovao Arapima i Jermenima koji su bili plaćenici u njegovoj vojsci, koji su se u tajnom dogovoru priklonii Patrima i ubrzo napustili Rimljane ubrzo nakon početka bitke.
Kras je naredio svojim vojnicima da se organizuju u četvrtaste formacije, zaštićene štitovima sa svih strana i spakovane poput sardina u konzervi. Zatvoreni u kavez od štitova, zasule su ih strele Parćana koje su ispaljivali iz svojih refleksnih lukova sa zakrivljenim ivicama (lukovi koje su vekovima kasnije koristili narodi centralne Azije i mongolskih stepa). Ovakav luk je bio upravo mongolski izum i poređenja radi, on je mogao da ispaljuje u to vreme strelu na 400 metara, a rimski lukovi na duplo manjoj udaljenosti.
Tokom noći, Kras se složio da pregovara sa neprijateljima, ali to je bila zamka gde je ubijen. Tog dana je umrlo 20 000 Rimljana, 10 000 je zarobljeno, a ostatak je uspeo da pobegne u Italiju.
Marko Antoji je nekoliko godina kasnije delimično uspeo da ispravi ovaj sramotnu neuspeh, a diplomatsko rešenje ne postigao Avgust 20.godine pre Hrista kada je omogućio povratak svih izgubljenih obeležja, uključujući povratak orlova i zastava svih 7 legija. Međutim, kada je Avgust zatražio povratak ratnih razobljenika iz 53.godine pre Hrista, Parti su tvrdili da nije bilo nikoga da se vrati. Praksa Parta je bila da sve zarobljenike sa Zapada šlju na Istok, u današnji Turkmenistan d ćuvaju granicu od stepskih plemena, i to se i dogodilo i sa 10 000 rimskih legionara. Rimski istoričar Plinius je podržao ovu teoriju koja je postojala do 1955.god Kada je američki sinolog Homer Dubs održao predavanje u Londonu pod nazivom ”Rimski grad u drevnoj Kini”.
Sl.1. Mogući pavac kretanja Rimljana
Dubs je otkrio da je u analima dinastije Han ostoje zapisi o zauzimanju grada u blizini današnjeg Tašketa u Uzbekistanu od strane kineske vojske 36.god pre Hrista. Dubs je bio impresioniran činjenicom da je grad bio ogranđen drvenim palsadama i da je neprijatelj koristio do tada neviđenu formaciju u tom delu sveta, naime neprijatelji su koristili formaciju koja je u Rimu poznata kao ”testudo” (kornjača), gde bi ratnici formirali pokrivač preklopljenih štitova ispred svojih tela u prvom redu, a u ledećim redovima bi štitove postavljali iznad svojih glava, a ova činjenica je zabeležena u biografiji o Chen Tangu, jednog od najboljih kineskih generala tog doba, biografiju je napisao istoričar Ban Gu (32-92)
Sl.2. Testudo (kornjača) formacija Rimljana
Kinezi su bili toliko zadivljeni vojnim veštinama svojih protivnika da su ih nakon bitke preselili još dalje na Istok, u mesto koje je carskim ukazom dobilo ime Li Jien (što i zvuči kao ”legija”) u provinciji Gansu. Legionara je bilo 145 i formirali su garnizon štiteći stanovnike Li Jien-a od tibetanskih upada. Dubs je identifikovao Li Jien kao mesto koje j danas poznato kao Zhelaizhai, nedaleko od Lanzhou-a.
Tokom iskopavanja 1993.god, otkopana su utvrđenja kao i gradjevinska pomagala koja nisu karakteristična za Kinu poput kolica za malter, dizalice i sl. Sve je to danas izloženo u muzeju u Lanzhou.
Fizičke osobine onih koji žive u Lanzhou, u nekim slućajevima, daju verodostojnost Dubsovoj teoriji. Čak na primer izvesni gospodin Sung Guorong je visok 1,85 metra (vrlo nekarakteristična visina za ljude sa tog područja), plav je, velikog nosa i velikih plavih očiju i za sebe kaže da je Rimljanin, a ne Kinez. On sam tvrdi da nije jedini već da na tom području ima nekoliko stotina ljudi koji su slični njemu.
Sl.3. Levo slika stanovnika Lazhou provincije, desno bista Krasa
Lazhou univerzitet je proveo DNK testove na populaciji ovog podnevlja i njihovi nalazi pokazuju da 46% njih ima genetiku slučnu Evropljanima. Pored toga otkriveni su i rimski novčići, keramika i rimski šlem na koji su ugravirani kineski karakteri na kojoj piše ”Jedan od zatvorenika” i tradicila borbe bikova slično koridi koja postoji samo ovde i nigde više u Kini.
Sl.4. Stanovnici Lazhou provincije
Kinezi antičkog sveta su bili svesni postojanja velikog i bogatog carstva na zapadu i čak su poslali veliku i bogatu delegaciju na čelu sa Kan Ingom 97.god. Ova delegacija je stigla do Mesopotamije, ali pre nego što su nastavili put ka Rimu, Parćani su ih zavarali pričom da će putovanje trajati još 4 godine do tog carstva. Parti nisu želeli da se njihova dva glavna kupca sretnu, jer bi ih to izbacilo iz unosne trgovine. Naivni Kan im je verovao o vratio se u Kinu praznih ruku.
Marko Aurelije je 166.god poslao zvaničnu delegaciju Rima u kinesku prestonicu Luojang i njihov dolazak je zabeležen u crskim dinansijskim spisima. Međutim kinezi nisu pozitivno reagovali na dolazak Rimljana zbog pojave seljaćke bune poznate kao ”Žuti turbani” koja je prouzrokovala zastrašujući rat i pad Han dinastije koja je vladala Kinom četiri veka.